Veliki intervju Stefana Savića: O Crnoj Gori, nezavisnosti, ratu, Španiji, idolima i Atleticu

Najbolji crnogorski fudbaler Stefan Savić u velikom intervjuu za španski Mundo govorio je o velikom broju tema, dohvatio se rata u Jugoslaviji, nezavisnosti Crne Gore, idolima, tetovažama, ali i svom Atleticu.

Izdvojili smo dio velikog intervjua našeg asa.

U Atletikovoj svlačionici imate još Slovenca, Srbina i Hravata. Kako to izgleda za tebe kao Crnogorca?

“Sve je u redu, samo nam fali neko iz Bosne, ha-ha-ha… Dobro smo prijatelji i pomažemo jedni drugima. Uvijek se trudim da budem od pomoći našima. Sport uvek treba da bude iznad politike”.

Ko vam je najbolji prijatelj?

„Oblak. Odlično se razumijemo od prvog dana. Saigrači smo pet godina i postali smo jako dobri prijatelji“.

Rođen si 1991. godine kada su počeli konflikti na Balkanu. Da li su uticali na tebe?

“Ne sjećam se mnogo tih ratova jer sam bio baš mali. Ali znam šta se dešavalo i čini mi se da tenzije opadaju kako vrijeme odmiče. Crna Gora skoro da i nije učestvovala u ratovima. Tačnije, najmanje je učestvovala, ali su ljudi dugo poslije toga bili utučeni i osećali posledice. Srećom, malo-pomalo i neke stvari se zaboravljaju. Sport je mnogo pomogao da se ljudi opet sprijatelje. Usijano okruženje koje je ranije okruživalo sport se polako hladi i stvari dolaze na svoje mjesto. Treba da imamo dobre odnose jer smo komšije i nije bitno ko je koje nacije. Ljudi su važniji od zastava”.

Na referendumu 2006. godine, Crna Gora se odvojila od Srbije. Da li poslije toga živite bolje?

“Nezavisnost Crne Gore je bila važan momenat, ali najbolji dio toga je što je sve prošlo mirno. Srbija je zemlja u kojoj sam se afirmisao kao fudbaler, majka mi je iz Srbije i imam rodbinu tamo. Zato mi je bilo mnogo bitno što je odvajanje prošlo mirno”.

Da li vidite sličnosti sa situacijom u Kataloniji?

“Iskreno, ne znam mnogo informacija o Kataloniji i tamošnjem stanju. Vjerovali ili ne, nijesam uključio televizor 10 godina. Eventualno pogledam nekad neku utakmicu i to je to”.

U Madridu si pet godina, a španski jezik govoriš kao da si rođen ovde. Kako?

“Naučio sam španski slušajući ljude. Bez časova ili nečeg sličnog. Takođe, znao sam italijanski i to mi je pomoglo da naučim španski. Svakodnevni razgovori sa ljudima su najbolje lekcije. Kada nešto ne razumijem, baš se unervozim. Važno je naučiti jezik kada dođeš u drugu zemlju i pokušavaš da se integrišeš. Sve je lakše kada naučiš jezik”.

Na terenu izgledaš mnogo ozbiljno. Da li se privatno našališ ponekad?

“Van terena volim da se šalim. Ali na terenu čovjek treba da bude ozbiljan i pokušavam da budem takav. Na terenu sam ratnik i uvijek pokušavam da ostanem maksimalno koncentrisan i da odbranim tim i saigrače.

Šta je u vašoj karijeri promijenio Dijego Simeone?

“Pomogao mi je da sazrim. U defanzivnom smislu i načinu pogleda na fudbal. Kod njega sam naučio da moraš da igraš onako kako treniraš. Taj entuzijazam mi je pomogao da sazrim”.

Zašto si postao fudbal i zašto štoper?

“Počeo sam da igram fudbal sa šest godina, čim sam krenuo u školu. Volio sam loptu i volio sam da branim golmana. Tako sam počeo kao štoper”.

👏🇲🇪Congratulations to Stefan Savić from @atletienglish – Montenegro's 2018 Player of the Year #UCL pic.twitter.com/mYWtJyjLHb

— UEFA Champions League (@ChampionsLeague) December 26, 2018

Da li si imao idola?

“Alessandro Nesta! Kada sam bio dijete, počeo sam da navijam za Milan kao i većina Crnogoraca. Zbog Dejana Savićevića koji je najbolji crnogorski igrač svih vremena. U to vrijeme smo navijali i za Peđu Mijatovića koji je bio u Realu i Fiorentini, pratili smo i Vučinića… Najviše smo gledali Seriju A, a Nesta mi je bio uzor među tamošnjim igračima”.

Šta bi bio da nijesi fudbaler?

“Mnogo volim rukomet. Igrao sam ga u mom gradu Mojkovcu kada sam bio dete. Bio sam golman i nijesam bio loš. U slobodno vrijeme volim da slušam muziku. Domaću, ali i regeton na koju su me naučili saigrači. Inače sam miran čovjek, fokusiran na fudbal i volim da spavam i jedem“.

Na desnoj ruci imaš ima tetovažu drevnog ratnika iz Sparte. Pored piše: Ja sam gospodar svoje sudbine. Šta ti znače tetovaže?

“Ako bih mogao da biram u kojem periodu bih voleo da živim, onda bi izabrao da sam makar godinu dana mogao da živim u Sparti. Oni su bili pravi ratnici, a moj stil igranja je ratnički. Nikada se ne predajem. Volim tetovaže. A volim i filmove. Imam i teovažu mape Evrope, kao i tetovažu sa emotivnom poukom posvećenom mom ocu koji nažalost više nije živ. I uradiću ih još, neću se zaustaviti na ovima”.